Za razliku od apokaliptične doom metal opere sa prethodnog „Compromise is not possible“, koja je najblaže rečeno zvučala kao susret Sunn O))) i Diamande Galas u paklu, „Krst“, zamišljen kao kompozicija iz četiri dela, pruža nam jednu potpuno drugačiju dronsku viziju.
Za svojih dvadeset i sedam godina, Slobodan Kajkut, kompozitor iz Banja Luke, uspeo je da magistrira kompoziciju u Gracu, svira u raznim banjalučkim i austrijskim punk/hc/grind/math/eksperimentalnim bendovima (zapravo, trenutno je još uvek u austrijskim The Striggles i Automassage), nastupa sa Mizarom, Aleksandrom Veljanovim, čak i sa legendarnim Faust - da bi svoje umetničke napore konačno uobličio kroz sopstvenu etiketu, God records. „Krst“ je drugo po redu izdanje God records-a, miksovano od strane Oktopusa (Dalek) u Deadverse studijima i objavljeno u saradnji sa Wire Globe Recordgins i Chmafu Nocords. Za razliku od apokaliptične doom metal opere sa prethodnog „Compromise is not possible“, koja je najblaže rečeno zvučala kao susret Sunn O))) i Diamande Galas u paklu, „Krst“, zamišljen kao kompozicija iz četiri dela, pruža nam jednu potpuno drugačiju dronsku viziju.
Prvi deo, koji traje oko 21 minut, počinje potmulim, „vibrirajućim“ dronom na basu i mutnim, prigušenim bubnjem, vezanim u spori loop koji se provlači kroz skoro celu kompoziciju stvarajući (kako ona odmiče) utisak Godflesh-ovsko/Scorn-ovskog tretmana ritam sekcije. Iznad tegobne, spore podloge posle izvesnog vremena počinju da lebde mestimična ambijentalna isijavanja u vidu hladnih kosmičkih (kosmogonijskih?) zvukova koji se, pošto „očiste“ bubanj i bas od šuma, definišu u neku vrstu dronske šupljine, u sferu nemogućih ležećih tonova, da bi posle izvesnog vremena konačno utihnuli u visokoj, zvezdanoj smrti i ponovo ustupili mesto čvrstim, zemljanim elementima basa i bubnja. Sve u svemu, izvanredno vladanje atomosferski krajnje zahtevnom situacijom (na momente mi se čak učinilo da slušam Oren-a Ambarchi-a u nekoj space/kraut varijanti).
U drugom delu (oko 23 minuta) kosmički nagoveštaji iz prvog se pretvaraju u mikrokosmičke - preko pulsirajuće zvučne ligature basa i bubnja kreće napev (koji je otpevao Kajkut), očigledno inspirisan vizantijskim crkvenim pojanjem. Rasuta hladnoća iz prvog dela se skuplja u jednu introspektivnu, meditativnu tačku, iz koje se hipnotičkim vibracijama širi u monumentalni, improvizovani psalm. Prostor zadobija sakralnu crtu, ali atmosfera je i dalje tegobna - sve zvuči poput nekog dugog i teškog bdenja. Ova „sakralna klaustrofobija“ možda je po senzibiltetu najbliža makedonskoj Aporei, s tim što je Kajkut usmeren ka nalaženju njene „teofanijske“ tačke, tačke egzaltacije, u koju nas strpljivo i kontrolisano uvodi, da bi posle ekstatičnog uspenja ponovo spustio stvari i ostao samo na basu.
Treći deo kompozicije (oko 19 minuta) se nastavlja basom, koji polako tone pod pritiskom industrijske buke iz pozadine, da bi ista negde posle petog minuta konačno izbila na površinu, i pojačana bubnjem, koji konačno potvrđuje svoju Godflesh-ovsko/Scorn-ovsku prirodu, nastavila da se razlaže u distorziranom paroksizmu, ostavljajući za sobom samo entropijsko utihnuće u vidu razbacanih delića haosa i neizbežnog drona na basu, čija nas „isonska“ transformacija uvodi u završni deo kompozicije.
U poslednjem delu (oko 12 minuta), dron doživljava „sakralno“ pročišćenje postavši mimesis već pomenutog isona, utvrđuje se u nepokretljivosti i nastavlja da traje u metafizičkoj tenziji i, da bi konačno dosegao prosvetljenje i utrnuo u električnim pražnjenjima.
Iako se očigledno oslanja na tradiciju akademske avangarde, koliko i na nasleđe njenih andergraund parnjaka, „Krst“ ne pati ni od akademskog formalizma, ni od psihodelične neobuzdanosti - a sve zajedno ni od visokog modernizma. Kajkut kao da je uspeo da nađe onu oslobađajuću tačku u kojoj kontrolisani eksperiment susreće kraut i space spontanost, dokazavši pritom da metafizika nije rezervisana samo za tzv. sakralni minimalizam (Part, Gorecki, Hovhaness). Eksperiment je prestao da bude cilj po sebi, a celokupno iskustvo moderne muzike kao da se razložilo, kako bi ustupilo prostor iskustvu sakralnog. U tom smislu, „Krst“ predstavlja poniranje u najdublje delove razapetog mikrokosmosa, suočavanje sa hologramskom krhkošću postojanja i mističnu potragu za unutrašnjim središtem. Ne, Kajkutova kompozicija nije proizvod nekakvog štokhauzenovskog New Age ludila - pre je proizvod lucidne spoznaje da modernost, jednostavno nije mera svih stvari.
Sa nestrpljenjem očekujem sledeću epifaniju God records-a.
